#spremanzaonostocedoci
Музејски предмет: Мач типа Вуковац, 15. век.
Дигитални предмет: Мач јапанских самураја
Донатор дигиталног предмета: Аца Тодоровић
Белешка донатора:
Самурај сумрака
Отац и ја седимо у соби, након његовог повратка из болнице где је примао хемотерапију. Причамо о разним стварима, између осталог коју торту би могли да узмемо да “прославимо” мој сутрашњи рођендан. Устаје, каже: „Идем да прилегнем. Ти узми нешто чоколадно“, пратим га погледом, прави неколико корака и хвата за шток од врата, застаје и пада у предсобље.
Инфаркт.
Скачем ка њему, некако знам шта би требало да се ради у тим ситуацијама. Постављам га у положај, зовем хитну помоћ. Долазе врло брзо и идемо ка Ургентном. Држим га за руку целим путем. Смештају га на интензивну негу. Дајем податке сестри. Чекам, окрећем све телефоне, редом обавештавам. Постоје велике шансе да не преживи вечерас. Сестра излази, дају ми да се поздравим на брзину. Љубим га у чело уз речи: „Видимо се сутра, а за рођендан желим само да будеш жив.“ Кроз болан полуосмех и рекао је: „Иди“.
У магновењу свега што се управо десило, девојка ми каже да могу да дођем код ње да скренем мисли јер једино што остаје јесте да чекамо. Седимо код ње, она одлази до кухиње на пар минута и враћа се са огромном рођенданском тортом у облику средњовековног штита, коју је правила цео дан уз најпредивнији осмех који сам видео у животу и очи пуне љубави. Из џепа вади исти мањи штит који има исте мотиве – поклон од њене маме.
“Надам се да ће ти ово барем мало поправити овај дан, знам да си одувек хтео ово“, каже и износи самурајски кратки мач футуристичког дизајна који подсећа на светлосну сабљу из Звезданих ратова – поклон за мој рођендан. Очи су ми вероватно биле пуне суза, и направио сам неки јако глуп осмех на лицу. Насула је вино и сачекали смо јутро. Вероватно никад неће моћи да зна, иако сам јој рекао колико ми је тај моменат значио. Практично и „симболично“ ме је наоружала за даљу борбу и све оно што ће доћи.
Тата је преживео ноћ, сутрадан је пребачен на полуинтензивну негу и моја жеља се испунила барем донекле. Преминуо три месеца касније. Борили смо се до краја и провели то време заједно.
Хвала на свему, тата. Ужасно ми недостајеш. Завршавам све о чему смо причали.
In memoriam Славољуб Тодоровић – Џиги. (16.11.1949-28.6.2017)