#viseodigre

 

Mузејски предмет: Римски прибор за играње игара на табли – жетони за игру.

Дигитални предмет: Ператоница са кликерима из 1976.

Донатор дигиталног предмета: Иван Станчић*

Белешка донатора:

Благо мога оца

Једна од првих школа на Новом Београду била је 25. Мај. Један од првих ђака на Новом Београду био је мој тата. 1957. године мој деда је поклонио ову ператоницу мом тати за први дан школе. 1994. године мој тата је пренео ову ператоницу мени за први дан школе која се сада зове Душко Радовић. У њој су уместо оловка и пера били његови кликери, један офуљени тамно зелени стаклењак, пар шарених порцуланаца и поред њих пуна кеса наталинаца и једна велика стаклена џомба. Појма нисам имао да играм кликере, све што сам научио је да морам на почетку да викнем: Има Џитрања!
Џитрање је кад цимнеш руку док избацујеш кликер, а како нисам имао снаге да само палцем испуцам кликер био бих аутоматски дискфаликован. Остала правила попут, „има-нема Немаца“, „има-нема Амерканца“, „нема шута пре роље…“ – ме нису интересовала јер док год је било џитрања, мени није било тешко да тешком стакленом џомбом избомбардујем било који кликер. А онда сам изгубио џомбу. Тај мали паметњаковић који ми је и даље комшија и сад ради у норвешком колцентру након што је 5 година студирао шведски и са том платом издржава жену и двоје деце. То је била 1995. и ја сам молио тату да добијем још једну џомбу. Тата није знао ни где би почео да тражи, не бих ни ја данас, па ми је из фабрике уместо стаклене џомбе донео велике куглагере, које су тамо користили за ко зна шта.
Куглагер је био метална лопта, дупло тежа од мање-више било ког кликера. Није сада џитрање радило боље, него је ломило друге кликере, укључујући моју бившу стаклену џомбу који нисам после хтео ни да узмем од комшије. Татина и моја колекција кликера обогатила се читавом линијом тих лагера. Велику металну џомбу имао сам само ја, мање металце које ми је тата доносио из фабрике сам делио по крају, све до оног дана када су и он и фабрика заједно експлодирали. Прво сам престао да џитрам а после и нисам играо кликере. Нити сам их давао, нити скупљао. Ова ператоница с кликерима обично краси симс прозора где год да се преселим, а мени се чак и данас у неким животним моментима чини да не могу да играм без џитрања.

___

За више прича из породице Станчић скенирајте следеће музејске предмете: