Друштвене игре у доба Римљана

Грчки историчар Херодот (5. век пре н.е.) тврди да су друштвене игре настале у Лидији, у Малој Азији. Порекло и време њиховог настанка је, по свему судећи, немогуће утврдити. Оно што знамо када су у питању друштвене игре, јесте да се Римљани нису много разликовали од људи данашњице. Обожавали су их и њима испуњавали слободно време.

Популарне су биле игре на табли, које подсећају на данашњи шах, ризико, игру „мице“ или „даме“. Неке од игара су нам делимично познате (ludus latrinculorum, игра најамника, duodecum scripta…). Прибор се састојао од стола или табле (tabula lusoria), две коцке (alea), жетона, пиона (calculi), рађених од камена, кости, глине, и пехара (шоље) за мешање коцки пре њиховог бацања. Табла или сто могла је бити израђена од камена, дрвета, глине, метала. Војници склони клађењу, могли су користити и опеку као таблу. Примерак опеке са урезаним пољима чува се у Народном музеју у Пожаревцу.

У игри су се „надметала“ два играча, а победник је називан Imperator. Табла је била издељена на различит број поља (15 x 13, 6 x 6, 7 x 7, 8 x 8, 9 x 9…), а коцке, коришћене за бацање, имале су, као и данас, ознаке од 1 до 6. Најбоље бацање су биле две шестице (Венера), најлошије оно са најмањом вредношћу (Пас).
Жетони су различитог облика са урезаним вредностима – ознакама, као што су примерци из Збирке Дуњић, који имају урезану ознаку X (десет). Могли су бити и необележени, што је можда значило да имају најмању вредност. Жетони су се могли кретати различито, као и фигуре у шаху, линеарно, напред-назад (ordinarii), и косо, скоковито (vagi), померајући се за онолико поља колико им је дозвољавало претходно бацање коцки, односно добијена вредност на њима. У игри duodecum scripta, циљ је био да се линеарним кретањем што пре стигне на противнички почетни положај.

Жетони и коцке за игру нађени су у насељима, утврђењима, али и у гробовима покојника различите старосне доби. Део гробног инвентара су и примерци који се чувају у Збирци Дуњић и Космај. Њихово присуство у гробовима требало је да потврди веровање како је животни циклус хазардна игра, у којој је сваки следећи потез неизвестан, и да судбина зависи искључиво од среће и воље богова.

Мирјана Глумац, виши кустос

Литература:

А. Јовановић, Комплет за игру из гроба са градског поља у Нишу (IV век), Нишки зборник,  публикација за друштвено-историјска и културна питања Ниша и региона 3,  Ниш 1977, 131 – 142