О збирци

Нумизматичку збирку Новог века сачињава неколико целина, формираних према врсти културних добара, новца, медаља, одликовања и њима сродних артефаката. Структурална разноликост сачуваног материјала, прикупљаног од самих почетака формирања музејске институције, данас чини драгоцену грађу за стручна и научна истраживања, чији резултати потврђују да Збирка представља неисцрпан извор специфичних сазнања о монетарној циркулацији на овим просторима, али и о друштвеним приликама и културној историји у временском периоду од 16. до 20. века.  

Збирка новца, са више хиљада кованих и папирних монета, најобимнија је нумизматичка збирка Новог века. Њен највећи део чине примерци новца из остава, скупних налаза који су веома важни за познавање његове употребе на одређеној територији. Управо је ова специфичност, прикупљеног материјала, омогућила да се у оквиру нове нумизматичке поставке представи период у коме је недостатак националне монете, отворио путеве различитом европском новцу, који је био у оптицају током вишевековне османске владавине. Систематско прикупљање нумизмата Новог века омогућило је и презентовање обнове националне монете у другој половини 19. века у Кнежевини и Краљевини Србији, као и токове њеног развоја до почетка 21. века у Републици Србији.  

Структура прикупљаних артефаката из Збирке медаља Народног музеја и увид у околности друштвено историјских контекста присутности и употребе медаље у нашој средини, омогућили су конципирање сталне поставке која указује на неке од видова постојања и форми обликовања овог слојевитог феномена ликовне уметности. Примерци из Збирке, који су настајали од почетка 16. до половине 20. века извор су сазнања о варијететима улоге медаље током историје, основним токовима стилског и уметничког развоја, значајним именима мајстора и националним особеностима.

Унутар развијених традиција медаљерства, какве су Немачка, Аустрија или Француска, настајале су и медаље које се односе на историју наших простора али и оне које тематизују догађаје српске нациналне прошлости. Медаљерски радови страних аутора указују на високе стандарде израде који су били узор и инспирација домаћим уметницима.

Медаље из Збирке, које тематизују победе над Османском империјом у 17. и 18. веку, коване су у великом броју у немачким, аустријским, мађарским и италијанским ковницама. То што су настале за сврху пропаганде није умањило њихову вредност изузетних остварења примењене уметности барока. Бечки медаљери друге половине 19. века, међу којима су и аутори српских медаља и кованог новца, инспиратори су својеврсног препорода ове уметничке форме.
За појаву медаље у српској историји заслужни су владари династије Обреновића, који су по угледу на европске суверене, у њој препознали пропагандни потенцијал. Тако су значајни догађаји из периода обнове српске државности остали забележени у овом медијуму. Чланови династије Карађорђевића настављају исту традицију, али промена политичке оријентације доноси и промену уметничких центара у коме се медаље поручују. У заједничкој држави јужнословенских народа развој медаљерства добија нове обрисе које стварају домаћи уметници.

Посебност Збирке одликовања проистиче из суштинског карактера највећег броја сачуваних артефакта, а то је чињеница да су додељена историјски значајним личностима, које су оставиле трага у друштвено-политичком животу Србије друге половине 19. и почетка 20. века.

Одликовања која у музеј доспеју директно од носилаца или њихових наследника, са становишта струке, оптимална је ситуација која овој врсти предмета обезбеђује вредност историјског извора. Одликовања Теодора Радосављевића (1806-1877), Ђоке Влајковића (1831-1883), Нићифора Дучића (1832-1900), Јована Мишковића (1844-1908), Јована Авакумовића (1841-1928), Миленка Веснића (1862-1921), Бланш Веснић (1870-1951) и Светозара Урошевића (1855-1938), у Народни музеј су ушла углавном на такав начин. Али како се то дешавало у дугом временском периоду, више као процес и знатно пре установљења стручних принципа о прикупљању и чувању фалеристичке грађе, бројне непознанице су се појавиле при основној каталошкој обради сачуваних предмета. Провера аутентичности материјала, како би се на адекватан начин валоризовао и презентовао, налагала је истраживања унутар различитих аспеката одликовања. Базична ненарушеност очуваности предмета у збирци и развој методолошких приступа унутар саме фалеристике, омогућили су примену установљене типологије у анализи, пре свега, домаћих одликовања. Показало се да прецизнија сазнања о њиховој изради, уз пронађена упоришта у савременим визуелним и текстуалним изворима, чине погодан инструмент у документовању различитих аспеката ове специфичне музејске грађе, што је и омогућило реконструкцију заоставштина одликовања.

Кустос: Марија Марић Јеринић, музејски саветник

m.jerinic@narodnimuzej.rs