Зок

Прва систематска истраживања праисторијског локалитета Зок–Вархеђ (Zók Várhegy) реализована су 1920. године. Село Зок се налази 16 километара југозападно од Печуја, у мађарској Барањи. Налазиште лежи на узвишеном, 168 метара високом, трапезоидном платоу који се простире у правцу север–југ. Скоро све стране брега падају стрмо ка долини печујског канала, а једини прилаз налази се са југозападне стране са које се, једним блажим успоном, излази на плато.

Уз подршку Министарства просвете Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца Народни музеј у Београду је, у периоду од августа до новембра 1920. године, реализовао археолошка ископавања овог локалитета. За непуна три месеца, кустос Душан Ђ. Карапанџић (1888-1963), археолог и професор латинског језика, истражио је површину од 980 м² где је током истраживања пронашао преко 3000 значајних археолошких налаза од керамике, кости и камена, који својим стилским карактеристикама указују да је реч о свету баденске и вучедолске културе (крај IV и почетак III миленијума пре н. е.). Најзаступљенији тип посуда откривених током Карапанџићевих ископавања локалитета Зок–Вархеђ представљају шоље, пехари, минијатурне зделе и зделе са крстоликим стопама. Такође, поред керамичких посуда пронађено је на стотине керамичких тегова, глачаних секира и коштаних алатки.

Након ископавања Душана Карапанџића, 1943. године мања сондажна истраживања спровео је кустос печујског Градског музеја Ђила Торок (Gyula Török). Нова велика систематска истраживања локалитета Зок организовао је професор Иштван Ечеди (István Ecsedy) у периоду од 1977. до 1982. године.

Јован Д. Митровић