#raskid
Музејски предмет: Ђорђе Јовановић, Напуштена, 1907.
Дигитални предмет: Кашиши, звечка за капоеру
Донатор дигиталног предмета: Ивана Милојевић
Белешка донатора:
Мој дечко је био инструктор капоере у једном клубу у Лондону. Кажем „био“ иако је можда још увек – јер је то за мене свакако прошлост. Имао је прелепо витко, гипко тело које се невероватно савија у свим правцима и способно је за све што можеш да замислиш. Ишла сам са њим на такмичења и гледала га како плеше у белом костиму. Између осталих инструмената којима су давали ритам борби, користили су и овај Кашиши – плетену звечку у којој су семенке неке биљке.
Причао ми је да је капоера била у исто време и ритуал и плес и борба бразилских робова. Причао ми је и то да је она била нека врста њиховог симбола борбе за слободу или тако некако. Мени се онa допадала као плес али ми је оно са борбом без удараца увек изгледало као фолирање, као да ме неко зеза. Боре се тако да се никад не ударе. Када ме је међутим оставио оног јутра у Београду када је рекао да жели да буде слободан, схватила сам да уопште није фолирање. Тај ударац много боли. Више него што сам мислила да ће болети ако се некад буде десио. Још увек понекад протресем ову звечку, да не заборавим како је све то изгледало кул, а колико у ствари није било. Надам се да је бар он нашао слободу – пошто ја своју још увек нисам.