Ана Краус, „љубљена пријатељице срца мога“  и „најдража супруга“ Вука Стефановића Караџића

 

 

 Урош Кнежевић, Ана Краус Караџић, уље на платну, Збирка српске уметности 18. и 19. века, Народни музеј у Београду

Жена Вука Караџића, пуним именом Ана Марија Краус Караџић рођена је у Бечу 1798. године, а умрла 1876. године на рукама кћерке Вилхелмине Мине Караџић. Била је аустријска држављанка, рођена Бечлијка, матерњи језик био јој је немачки. Детаље о њеном животу сазнајемо из обимне преписке са Вуком Караџићем које је приредио и 1992. године објавио Голуб Добрашиновић у књизи „Вук – Ана“. Преписка се обављала на немачком, иако је Ана уз Вука савладала и српски језик. Највећи део писама налази се у Архиву САНУ, а по једно писмо у Архиву града Цавтата и збирци Музеја Вука и Доситеја.

 

Цедуља на којој на немачком језику готицом и на српском језику латиницом и ћирилицом Вук упућује Ани љубавну поруку: Ја љубим тебе од свега срца, Историјска збирка Музеја Вука и Доситејa

Интересантан је распон тема и начин ословљавања. У почетку су то писма с изливима љубави, насловљена са „Љубљена пријатељице срца мога“ или „Најискренија љубави срца мога“ где Ана одговара са „Најдражи мојој души“. Затим следи ословљавање са „Најдража супруго“ и „Мој најдражи супруже“ да би се у смирај живота поздрављали  са „Најдража мајко“ односно „Драги и добри оче“.

После слома Првог српског устанка Вук Караџић је 1813. године отишао у Беч. Млади Вук имао је ограничена средства за живот у Бечу. Након краћег боравка код рођака Стефана Живковића и рођаке Савке, настанио се у јесен 1814. године у Ландштрасеу, радничком предграђу тадашњег Беча, код станодавке у чију се ћерку Ану убрзо и заљубио. Ана је тада имала петнаест, а Вук двадесет и седам  година. Вук се удварао Ани путем писама и већ у првом писму послатом у новембру 1814. године  пита је: „Ви! Моја Ви! Не бисте ли хтели да будете моја?“ Три месеца након познанства са њом а три године пре женидбе, он јој пише: “Радујем се што нисте заборавили оно што сам Вас учио српски, него сте и сами још научили. Жеља ми је да једном добро говорите и пишете српски.”

 

Исечак из Вуковог писма послатом Ани у новембру 1814. године: „Ви! Моја Ви! Не бисте ли хтели да будете моја?“

Венчали су се 1818. године у бечкој католичкој цркви Светог Рока и венчању је кумовао Јернеј Копитар, кустос Дворске библиотеке и цензор за словенске језике.  Вук је од стране својих сународника претрпео нападе што узима за жену католкињу Аустријанку. Лукијан Мушицки му пише „љубити можете Швабице, али у слатки, вечни ланац брака вежите се само Српкињом!“.

Сачуван је  њихов венчани лист на којем је на немачком језику уписано:

Дан. 28. јануар 1818, венчао: свештеник Фис.

Младожења: Вук Стефановић, српски књижевник, неожењен, рођен у Тршићу у Србији, са станом у Ландштрасе 54, православне вере, има 35 (34) година, законити син Стевана Јосифовића (Јоксимовића), земљорадника и Јелисавете (Јевросиме), његове жене.

Млада: Ана Краус, неудата, рођена у Бечу, са станом у Ландрштрасе 227, католичке вере, има 20 година, законита кђер Андреаса Крауса, кројача и Ане Марије Даниел.

Сведоци Бартоломеус Копитар и Венцеслав Чума

Примедбе: По дозволи више власти (вероватно због мешовитог брака).

 

Вук и Ана имали су тринаесторо деце, од којих је само двоје дочекало зреле године. По договору, сва деца рођена у овом браку крштена су – девојчице по католичком обреду, а мушка деца су била православне вере. Скромни станови и новчана тескоба пратиће их до краја живота. Један Вуков биограф израчунао је да је он чак једанаест  година био одвојен од породице тако да се о деци углавном старала Ана. Живот без сталних прихода био је суров и тежак и  Ана је морала да се задужује и продаје ствари из куће, молећи Вука да јој пошаље новац. Писма су одавно престала да буду романтична и сводила су се на тражење средстава за живот. Ситуација се променила 1826. године када је руски цар Никола обезбедио Вуку годишњу пензију од 100 дуката. У бољим животним условима расла су накнадно рођена деца, кћерка Мина и син Димитрије који су једини надживели своје родитеље.

Ана Краус није желела да живи са својим мужем у Србији. У Пањеви код Темишвара, боравила  је од пролећа 1822. до пролећа 1824, код породице Демелић, са сином Савом и кћерком Ружом док је Вук био у Немачкој ради штампања збирке народних песама. Ту је живела међу Србима и сви су се трудили да, по Вуковој жељи, са Аном и децом говоре српским језиком.

Караџићи су се 1829. преселили у Земун који је у то време припадао Аустро-Угарској. Требало је да пређу у Београд, али Ана никако није желела да напусти привидну сигурност аустријске домовине. У писму послатом  18. августа 1830. године из Земуна она пише: „По мом мишљењу, боље је да одустанемо од нашег пута за Београд ако је то скопчано с разним неприликама и потешкоћама. Новца немам више много и нећу имати довољно до краја септембра. Но не питај ме где сам тако много потрошила. Ако не верујеш мени, боље се распитај код других људи како је све скупо у Земуну и човек не може ни да добије шта хоће и шта жели“.

„Гајио си увек превелику љубав према својој отаџбини. И ја волим твоју отаџбину, јер волим тебе. Али можеш и сам увидети да ја у твојој отаџбини не могу да живим, нарочито под данашњим околностима, међу људима који говоре другим језиком, имају друге навике, обичаје и веру…Моје се срце неће смирити док ми не обећаш да ме нећеш водити у Турску, чак и кад би ме тамо и књегињом начинио. Више волим да будем овде, макар и међу последњим женама.“,  стоји у једном од Аниних писама.

Током боравка у Земуну деца су савладала основе српског језика. Касније, кадa се породица вратила у Беч, и син Сава био на школовању у Петрограду, Вук је писао Ани: “Са Ружом говори српски да не би све заборавила“. У осамнаестој  години умрла је Ружа, надживели су је њени гоблени који се и данас чувају у збирци Музеја Вука и Доситеја.

Највећи бол родитељи су претпрели за сином Савом, који је у седамнаестој години умро у петроградском интернату рударских инжењера од туберкулозе.

Српски језик научило је двоје млађе деце, Мина и Димитрије. Иако им је немачки језик био матерњи, Вук се побринуо да Мина у Бечу, поред италијанског и француског учи и српски језик.  Било јој је петнаест година када је Вук писао Ани: “Кад дођем у Беч, надам се да ћу са Мином моћи да говорим српски.” Син Димитрије је од десете године похађао  српску школу у Трсту.
Ана Краус је у Београду била 1858. године, у својим позним годинама, приликом венчања кћерке Мине и Алексе Вукомановића, младог професора Лицеја. Тада је са Вуком отпутовала  у Тршић до његове  родне куће и поклонила се на месту породичног огњишта. У Београд се преселила крајем 1859. године. Следећу годину провела је поред ћерке Мине, која је тад већ била удовица и гајила је малог сина Јанка. Живели су близу двора, у суседству сликара Уроша Кнежевића и Томаније Обреновић.

 

Вук и Ана у позним годинама, фотографија J. B. Rottmayer-a, Беч, Историјска збирка Музеја Вука и Доситеја

Вук јој је тестаментом оставио имање Лагатор поред Лознице, које ће касније због коцкарских дугова продати син Димитрије. Непосредно пред смрт Вук је диктирао писмо упућено руском министру просвете у којем моли да цар Александар пренесе  његову годишњу пензију жени Ани и кћерки Мини, као и да се добит од штампања његових књига проследи њима. После Вукове смрти породицу су сачекали дугови из Јерменске штампарије у Бечу у којој је Вук штампао књиге и Ана је морала да продаје Вукове медаље. Компликација је било и са продужењем српске пензије. Незбринутој породици помагали су Вукови пријатељи обраћајући се јавности и Вуковим поштоваоцима ради прикупљања прилога за издавање његових дела. Одбор за издавање Вукових дела помагао је удовицу Ану и кћерку Мину о чему сведочи и бројна преписка између Ане и Одбора које је водила Мина у мајчино име.

Ана Краус доживела је 1868. године мождани удар и до смрти, 1876. године неговала ју је кћерка Мина. Сахрањена је у породичној гробници на Централном гробљу у Бечу.

Иако са недовољним образовањем, Ана је на свој начин, пратила Вука у његовим интелектуалним подвизима. Била је посвећена породици, деци и домаћим дужностима. Савременици је описују као смерну, тиху жену праведног срца, врлине и разума. Сам Вук је говорио да не би постао књижевникда није било Копитара, штуле и Ане. Да ли је петнаестогодишња Бечлијка, кад је упознала Вука, уопште могла да замисли какав ће јој живот донети тај црномањасти младић, Србин из Отоманског царства који је освојио њено младалачко срце?

Елиана Гавриловић,  музејски саветник