Слике са ожиљком

Слике са ожиљком
(Прилог историјату заштите културних добара из Народног музеја Србије)
Пише: Петар Петровић, кустос збирке Српског сликарства 18. и 19. века

 

У дугој повесници свог постојања од пуних180 година, Народни музеј бележи светле тренутке који се данас у свакој пригоди са поносом истичу. Поред њих, међутим, постоје и догађаји који су сведочанства немирних времена, праћена стрепњом и неизвесношћу. Подсећање на тешка времена нашег најстаријег и најважнијег националног музеја, где данашњи чувари културних добара могу да извуку озбиљне поуке, неопходно је како би се спремно прихватили изазови савременог доба и одржао неопходан ниво  бриге о културним добрима.

Обимне и врло погубне последице по своја културна добра Народни музеј је имао нарочито у прошлом веку, тачније током Првог светског рата.  О томе најбоље сведоче речи ондашњег управника музеја, Владимира Р. Петковића (1874-1956), који је свој утисак о похараном и уништеном музеју сажео у неколико речи: „Народни музеј представља само сенку некадашњег Музеја“.  Када се окончао рат, зграда у којој се тада налазио Народни музеј, на месту данашњег Филолшког факултета на Студентском тргу, била је у правом смислу речи руина, те повратак  у исту никако није долазио у обзир. Док се чекао одговарајући смештај за збирке и особље Народног музеја, уследило је пописивање и евиденција сачуваних предмета из музејских збирки. На основу пописа у инвентарној књизи, утврђено је да великог броја предмета нема, односно да они нису затечени. Од тог не тако малог броја несталих предмета, до данашњих дана врло мало је откривено и враћено музеју. Међу, пак, оним која су преживела разорна гранатирања и неизвесне селидбе, било је таквих која су задобила озбиљна оштећења и захтевала су хитан повратак у живот.

У архивској документацији Народног музеја сачуване су фотографије појединих оштећених уметничких дела које датирају из година после Првог светског рата. Степен оштећења на некима су таква, да се просто намеће питање како су она уопште успела да поврате свој првобитан, изворни изглед? Треба овде рећи да Народни музеј у то време (то су двадесете године прошлог века) био привремено смештен у бившој кући  Раше Милошевића у улици Кнеза Милоша, данас на броју 64. Музеј није имао развијену конзерваторску службу, а још мање простор и опрему примерени најважнијем музеју, те је успех у санирању оштећених дела зависио искључиво од вештине и посвећености тадашњих сликара-рестауратора. Један од њих био је сликар и ликовни педагог Светислав Страла (1891 – 1957). Он је обављао конзерваторско-рестаураторске послове на оштећеним уметничким делима и упоредо радио копије средњовековних фресака за данашњу Галерију фресака при Народном музеју. Већ 1924. године наилазимо на податак (Годишњак СКА бр. XXXII за 1923.) да је чувени портрет краљице Наталије Обреновић у природној величини од Влаха Буковца из 1882, који је током рата претрпео знатна оштећења, рестауриран и изложен на поставци Народног музеја.

На истом месту се помиње и слика „Растанак“ из 1881. године Ђорђа Крстића која је у поступку рестаурације, јер је такође била у великој мери оштећена приликом гранатирања зграде музеја. На сачуваној црно-белој фотографији слике из тог времена види се расечено, исцепано, наборано и изгужвано платно, са рупама различитих величина.

Далеко лошију судбину могла је да  доживи слика Катарине Ивановић „Уметница у свом атељеу“  из 1860-65. године, где је степен оштећења био у тој мери забрињавајући, да је слика била на самој граници расходовања. Пажљивим и стручним приступом рестаурације овом значајном остварењу прве признате жене сликарке код Срба, учињен је велики корак у унапређењу заштите покретних културних добара коју спроводи Народни музеј, као матична установа заштите.

 

Још један у низу примера великог оштећења узроковано рушењем зграде у којој је био смештен Народни музеј током Првог светског рата, јесте портрет Доситеја Обрадовића који је, по узору на изворни Доситејев портрет од Арсенија Теодоровића,  насликао Димитрије Тирол и то у Београду још 1862. године.

Листајући надаље музејску архивску фототеку , наилазимо и на фотографије портрета са краја 18. века које је радио познати српски барокни сликар Теодор Илић Чешљар. На њима тешко да би препознали сенатора Јована Авакумовића, епископа Стефана Авакумовића (данас изложен на сталној поставци у Народном музеју), архимадрита Христифора (Симеона Христијана) и супругу Николе Авакумовића, рођену Фелдвари. Сваки од поменутих портрета је претрпео велика оштећења, те су они музејским рестаураторима  представљали како изазов, тако и прилику да примене и унапреде тадашње методе заштите, угледајући се  на методе које су спроводиле службе водећих европских музеја тог времена. У одсуству ближих података о поступцима и методама који су ондашњи конзерватори Народног музеја примењивали, јер документација о радовима није комплетирана, може само да се наслути са каквим проблемима су се сусретали. Упркос томе, успевали да и у скромним условима и скученом простору поврате добар део изворног стања оштећених дела. Зато њихов рад на ревитализацији ратом оштећених културних добара за ондашње прилике представља прави подвиг.

 

 

 

С друге стране, занимљив је облик оштећена на неким сликама који упућује на претпоставку да су она настала под утицајем људског фактора. Такав је пример са портретом знаменитог устаничког вође Јакова Ненадовића из времена око 1852-1855, који је сликао Урош Кнежевић. Ту су видљиве мање рупе, трагови могућег убода оштрим предметом/сечивом или од пробоја пушчаног зрна. О времену настанка ових оштећења нема прецизних података.

На икони Крштења Христовог из 1855. године од сликара Јована Клајића, пак, упадљиво је на неколико места по средини исти облик оштећења рупичастим убодима, с тим да је могући починиоц ових оштећења у овом гнусном чину отишао корак даље, па је оставио свој вандалски „потпис“ у виду рупица и на очима Светог Јована и Исуса Христа.

Међутим, највећи изазови за конзерваторе несумњиво представљају слике великог формата, које су због своје величине биле највише изложене могућим оштећењима.  Две слике монументалних размера које су после Првог светског рата ушле у инвентар Народног музеја, „Пострижење Светог Саве“ из 1907. од Стеве Тодоровића и „Долазак цара Душана“ из 1900. од Марка Мурата, не само да су током рата задобиле приличан број ожиљака, него су имале и немилу судбину да током окупације Београда буду украдена и однета. „Пострижење Светог Саве“ је срећом убрзо пронађена у згради Врачарске штедионице, али са видним мањим и већим оштећењима услед скидања, умотавања и непримереног чувања.

Са „Доласком цара Душана“ ствар је била нешто сложенија, јер је слика из зграде Старог двора пред краја рата била однета из земље и није се могло ући јој у траг. Залагањем и интервенцијом тадашње владе Краљевине СХС, пронађена је у Мађарској и 1922. враћена у Београд. Сâм аутор је позван из Дубровника да изврши нужне поправке на слици. Видевши у каквом стању је допремљена, ожиљци на слици отворили су ожиљке на уметниковој души. По завршеној рестаурацији Марко Мурат свесно је дописао   у доњем десном углу, поред свог потписа, следеће речи: Post barbarum invasionem ab auctore restauratum a.s. 1922 („После инвазије варвара рестаурирано од аутора 1922. године“). Ни слутио није да ће током следећег светског рата, због поновне окупације и неке нове могуће одмазде немачких окупатора, ово сведочанство бити уклоњено и послато заувек у прошлост.

Осн. лит.:

Аноним, Галерија слика, Годишњак СКА, бр. XXXII, Београд, 1923, стр. 344-345.

М. Коларић, Народни музеј у Београду 1844 – 1944, кратак историјат, Музеолошке свеске 4, Народни музеј, Београд 1991.

Н. Кусовац, М. Врбашки, В. Грујић, В. Краут, Стеван Стева Тодоровић (1832 – 1925), Народни музеј у Београду, Галерија Матице српске, Нови Сад, 2002.

П. Петровић, Збирка српског сликарсва XVIII и XIX века Народног музеја у Београду, Историја уметности 10, Народни музеј у Београду, 2020.

П. Петровић, Цар Душан на летовању, у: Свака слика има причу, Из ризнице Народног музеја бр. 16, Народни музеј Србије, Београд 2022, стр. 96-101.

  

…………………………………………………………………………………………………………………………………………………………

Фотографије:

Вељко Илић

Владимир Поповић

Фотодокументација:

Архив НМС

Аустријска национална библиотека, Беч

Прочитајте више