Кроз дела највећих композитора у историји музике, Баха, Моцарта и Шопена, испратићемо развој и промене у третману клавира, као и музичком мишљењу. Клавир као инструмент није постојао у Бахово време, а композиције које данас изводимо на овом инструменту биле су намењене чембалу, оргуљама и клавикорду. Бах је најчешће стављао ознаку да је дело написано за клавијатурне инструменте што нам говори да је приоритетом више сматрао музичку структуру него боју звука. Класицизам као епоха доноси процват оркестарског звука – камерног и симфонијског, а гудачки квартет постаје један од најомиљенијих састава. Богато развијени гудачки штрихови (потези) су ушли и у фактуру клавирске музике. Опонашање разних група инструмената и њихових „дијалога“ је свеприсутно у Моцартовој музици. Композитор који је највећи део свог стваралаштва посветио клавиру јесте свакако Фредерик Шопен, који је међу првима велику пажњу посветио истраживању могућности самог инструмента а у обзир узео и саму анатомију шаке у циљу проналажења наприроднијих покрета који ће допринети раскошнијој музичкој фрази. Када сагледамо колико различитих светова и боја нам пружа, не чуди што се клавир сматра „краљем“ инструмената.