Говори: Професор др Милан Попадић, Филозофски факултет у Београду

Ликовни прикази града, ведуте, стилизације архитектонских симбола, силуте које исцртавају линију хоризонта, иконичне панораме, мапе уличне мреже… само су неки од визуелних окидача који призивају „сећање на град“. Наше сећање не мора да буде утемљено у непосредном искуству. Понекад градове упознајемо тек посредно, кроз књижевност, ликовне уметности, филм, па чак и кроз музику, па их се тако и сећамо, препознајући наша осећања у слици града. Али, обрнимо перспективу и поставимо питање: како градови памте? Иако градове најчешће доживљавамо као просторне структуре, они су ипак и производ времена. Како је то одавно уочено, урбане структуре, зграде, објекти, улице, споменици, сведоче о добу када су подигнути, и то неретко сигурније и уверљивије од писаних, званичних и протоколарних докумената.  Градови су нужно акумулације различитих културних модела и државних интереса, друштвених нужности и индивидуалних израза, чинећи тако простор јединственог урбаног наслеђа. Стога се као истраживачки домен град увек мора третирати као визуелна и симболична целина, састављена од мноштва различитости. Резултат овог специфичног процеса производње чији су основи ресурси простор и време готово да је дословно очигледан – у граду време постаје видљиво, а сам град постаје мнеотехнички механизам. Moжемо ли онда рећи да је град нарочита временска машина у којој се човек сећа, али је и предмет сећања?