У светлости новијих истраживања је дошло до извесног превредновања односа Надежде Петровић према историјском сликарству. Сликаркино патриотско осећање је довело до уобличавања тематских целина које одишу националном поетиком. У потпуности нереализовани Косовски циклус и неколицина представа насталих у ратном (отаџбинском) периоду, представљају јединствен случај визуелизације историјских јунака и древних националних топоса модерним ликовним језиком. Остајући у границама приказивања предметности, Надежда је вибратним колоритом и снажним намазима четкице материјализовала витално осећање националног заноса у праскозрје Великог рата. Рушећи основе академски устројене историјске слике (перспектива, цртеж…), сликарка је успела да ослобођеним ликовним језиком потврди да је национална идеја кључна идеологија модерности дугог 19. века.