Споменичке скулптуре Јована Кратохвила, како оне изведене у Доњој Трнави, Земуну, на Авали и Сансеполкру, тако и предлог споменика Марксу и Енгелсу за истоимени трг у Београду, због својих иконографских и идејно-програмских решења представљају важне примере концептуализовања идеје херојства, жртве и трагедије, конструисања постреволуционарне културе сећања и система вредности социјалистичког друштва. Такође, оне због својих формалних решења дају информативан увид у развој и промене Кратохвиловог обликовног приступа и уметничких исказа у периоду од друге половине четрдесетих до почетка седамдесетих година 20. века због чега се могу разматрати и као парадигматски примери различитих фаза скулпторско-формалних истраживања.