Београдска мумија
Филантроп и мецена Хаџи Павле Риђички, племић од Скрибешћа (1805–1893), током путовања по Египту, купио је у Луксору, „из родољубиве намере” мумију „не за себе, него за српски народ”.
Поклонио ју је Народном музеју у Београду јуна 1888. године. Овај несвакидашњи и редак поклон накратко је, крајем јуна и почетком августа исте године, по први пут био изложен у Народном музеју, тада смештеном у Капетан Мишином здању. Пратећи бројне селидбе националног музеја, мумија је била део његових сталних поставки све до раних 1960-их, када, због промењеног концепта излагања, бива повучена у депо. Народни музеј је мумију, ради проучавања и за потребе наставе, дао на дугорочну позајмицу Филозофском факултету, где се од 1992. године налази у Археолошкој збирци.
Мумију је било могуће збиља видети само од 1893. до почетка Првог светског рата 1914. године када се Народни музеј налазио у приватним кућама Мише Анастасијевића и браће Величковић, на месту данашњег Филолошког факултета. Била је излагана у стакленој витрини, положена у доњи део ковчега, у просторији названој „Сала мумије“.
Могућност да се јавности поново представи ово драгоцено и ретко цивилизацијско наслеђе, веома осетљив и деликатан материјал који захтева посебне и стабилне услове, створена је захваљујући разумевању Градске управе града Београда. Специјална витрина у којој се Београдска мумија од 2012. чува и излаже у одговарајућим условима набављена је средствима Секретаријата за привреду града Београда.
Свеобухватно мултидисциплинарно научно проучавање мумије, ковчега и припадајућих налаза, пружило је мноштво драгоцених информација и дало изузетне и неочекиване резултате. Мумификовани људски остаци, третирани у складу са староегипатском погребном праксом припадају Несмину, свештенику из Ахмима.
Детаљна антрополошка испитивања, допуњена су бактериолошким, ентомолошким и ДНК анализама. Реконструисани су делови картонаже (слојеви тканине грундиране туткалом и гипсом), откривени су нови прилози уз мумију – амулети од злата, лапис лазулија и фајанса, као и огрлица од фајансних перли.
Међу најважније прилоге спада свитак папируса, тзв. Књига мртвих, фасцинантно откриће унутар овоја мумије, приближно испод леве мишице покојника, близу срца.
Урађено је радиолошко испитивање рендгеном и скенером, као и 3Д реконструкција изгледа лица. Извршене су анализе дрвета ковчега, овоја од текстила и смоласте материје и испитивање пигмената којима је осликана картонажа. Ишчитани су и идентификовани хијероглифски натписи на ковчегу. Овим прецизним и неинванзивним истраживањима, која је предводио др Бранислав Анђелковић, утврђено је, између осталог, прелиминарно здравствено стање мумије. Констатована му је пост-остеомијелитична репарација десне лишњаче, док су на кичми присутни знаци спондилозе и сколиозе, мада током живота није био излаган већим физичким напорима. Први горњи десни кутњак извађен му је за живота. ДНК анализом установлјено је да се алели Београдске мумије не разликују од најучесталијих алела садашње људске популације, са изузетком ФЕС (ФПС) гена који је саставни део процеса стварања крвних лоза.
Сви ови подаци, заједно са дефинисаном техником мумификовања, омогућили су датовање у Птоломејски период, негде око 300. године п. н. е.
Покојник је мушког пола, стар у тренутку смрти око 50 година, висине око 165 цм. Руке су му прекрштене на грудима, десна преко леве, а нокти на рукама и ногама су позлаћени.
Очи су замењене вештачким неметалним умецима. Срце, средиште ума по египатским веровањима, остало је у телу, док су плућа извађена.
Мумификовано тело умотано је у бројне слојеве ланених овоја, чија је завршна површина потом премазана смоластом материјом. На отврдлом смоластом слоју видљиви су трагови мрежастог покрова од фајансних перли, као и спорадични отисци прстију древних балсамера.
Од амулета су откривени: један већи и девет мањих џед-стубова од фајанса, два амулета од фајанса са представом тријаде из Озирисовог круга божанстава (Нефтис – Хорус – Изида), уџат-око од полудрагог камена лапис лазулија, богиња Маат и амулет срца од златног лима, као и огрлица од наизменично нанизаних лоптастих и дугуљастих фајансних перли.
Елементи картонаже који су стајали преко мумије сачувани су у фрагментима: украсни цветни овратник са насликаном главом сокола на крајевима, као и прикази богиња Изиде и Нефтис у жалидбеном положају, богиње Нут и мањих божанстава Дуамутефа и Имсетија.
Дрвени ковчег, димензија 182,5x52x42 цм, у којем се налази мумија антропоидног је облика, с подножним постољем које је некада било исписано хијероглифима. Вертикални хијероглифски натписи налазе се и на самом поклопцу.
Ковчег несумњиво потиче са некрополе у Ахмиму, неких 200 км низводно од Луксора, на којој је 1885. пронађена и стела чији је власник идентификован као свештеник по имену Несмин (Онај-који-припада-[богу]-Мину), од оца Џед-Хора и мајке Чаи-Хатхор-Иму, деде Ун-нефера и прадеде Џед-Хора. Сви мушки чланови породице били су свештеници у храму бога плодности Мина, док је Несминова мајка била свирачица систума у том истом храму. Стела се данас налази у Египатском музеју у Каиру.
Поклопац и дно ковчега обликовани су од по једног великог комада тамариксовог дрвета (Тамариx апхyлла), честог у Египту. Додатни мањи уклопни дрвени делови, њих 52, причвршћени су за ковчег помоћу туткала и типлова. И поклопац и дно ковчега имају степенасто обрађене ивице, како би се уклопили један у други. Површина поклопца огрубена је ситним урезима ради бољег пријањања танког платна и гипсане штукатуре. Ковчег је потом полихромно осликан плавом, зеленом, жутом, црвеном, црном и белом бојом. Поједини делови су имали и позлату. Данас је боја сачувана само у траговима. На подбратку је уочена правоугаона рупа за уметање тзв. лажне браде која није сачувана.
Обрве и очи су биле начињене од уметнуте стаклене пасте. Осим плаво обојене перике, позлаћеног лица, натписа и полихромних представа (разазнају се украсни овратник на грудима с крајевима у виду соколових глава, Нут раширених крила на стомачном делу и два симетрично поставлјена Анубиса који леже на светилишту у облику пилона на ножном делу, остатак ковчега је црне боје. Унутрашњост ковчега, са приметним траговима обраде длетом, није осликана. Суптилан израз и благи, готово „давинчијевски“, осмех Несминовог лица указују подједнако на одличну занатску вештину и високо уметничко постигнуће мајстора. На грудном делу, на два места су видлјиви отисци у црвеном воску печатног прстена с грбом породице Риђички.
На средини доњег дела поклопца, вертикално тече двостубачни хијероглифски натпис, познат као 191. поглавлје Књиге мртвих: „Поглавлје о доношењу душе у тело”. Овај изузетно редак цитат, забележен на још свега двадесетак познатих примера, поред осталог каже: „О, ви што односите душу; О, ви што раздвајате сени; О, сви ви богови што владате над живима, дођите, и донесите Несмину душу његову.”
Ко је био Павле Риђички?
Павле Риђички, од Скрибешћа (1805 – 1893)
адвокат, филантроп, добротвор, путник на крај света
Хаџи Павле племенити Риђички Скрибешћански рођен је 1805. године у Мокрину, куда су у доба Марије Терезије из Сенте дошли његови преци. Отац Симеон, житарски трговац, деда Теодор, свештеник и прадеда Лазар, припадали су угледној фамилији која је изнедрила више свештеника, адвоката и официра.
Земљопоседник са племићком титулом и високим образовањем, био је веома активан учесник у културном животу Срба у Пешти. Уписује се за члана Матице српске 1837. године као „Павел Риђичкиј от Скрибешћа, заклети адвокат, Доминиума мариенфелдског пуномоћник, С. Чанадске међе присадатељ“. Павле и његова жена Јелена помажу школовање Корнелија Станковића (1831–1865), првог српског композитора, диригента и пијанисте, који је рано остао без родитеља. Уз њихову помоћ 1850. Корнелије одлази на студије у Беч. „Племенити господин Павле Риђички само из пријатељства према оцу моме примио се мене још у раној младости, те ако сам себи у свету остављен, могао сам учити се вештини у оно доба, кад у нас вештина музике врло је мало вредела.“
Као страсни путешественик, који је „био вечито на путу“, Риђички је походио „још у пређашње доба веће европске вароши, у тежњи, да упозна свет у вишој културној образованости, него што се у нас налази“. Серију својих најдаљих путовања, која су трајала од 1885. до 1888. године, Риђички је предузео у поодмаклом животном добу, од своје 81. до 83. године, „кад се већ људи обично са прекрштеним рукама моле Богу […] да лакше путују на други свет“. Од 1885. до 1887. путовао је по Европи, а од јануара до априла 1888. године по Египту, Доњој Нубији, Палестини, Либану и Сирији. За његова „Писма са далека пута“ Јаков Игњатовић каже да су аутора увела „у ред српских књижевника и то као путописца […] као првог“, који је „брао цвет по цвет, и предао га роду свом, српској књижевности, која себи за то уздарје честитати може“.
У Луксору је Риђички 1888. године купио, како се наводи у дародавном писму, „из родољубиве намере понео из далеке земље […] не за себе, него за српски народ,“ праву египатску мумију у оригиналном ковчегу коју је јула исте године поклонио Народном музеју у Београду.
Умро је у „Вароши Герц /Горица/“ (данас у Италији) 4. новембра 1893, у својој 89. години и „по наредби више политичке власти“ пренесен у Мокрин, где је 10. марта 1894. сахрањен.
Носилац је аустријског ордена Гвоздене круне и српског Таковског крста.
Илустровано портретом Риђичког и писмом којим музеју поклања мумију.