Брига о археолошким, уметничким, нумизматичким и историјским предметима који се налазе у фонду Народног музеја, као и о документарној грађи, спроводи се и кроз веома важну делатност Центра за конзервацију Народног музеја. Активности Центра за конзервацију обухватају планиране, координиране и уједначене активности превентивне и куративне конзервације, као и истраживање културних добара. Стална брига о музејској грађи, систем мера за обезбеђење услова за чување, руковање, излагање, паковање и транспорт музејских предмета којима се сви ризици по музејску грађу своде на минимум, основа је приступа Народног музеја конзервацији. Kонзерваторски и рестаураторски захвати спроводе се на одабрaној музејској грађи једино са циљем заштите од пропадања, ради одржавања и бољег сагледавања предмета.
Почетак системске бриге и заштите наслеђа у Србији везан је за 1844. годину, када је основан Народни музеј, и када је посебним актом о заштити споменика древности постављен темељ правне заштите споменика културе. Први радови Музеја који могу да се препознају као савремени поступци конзервације, везани су за припреме изложби, када је Музеј тражио помоћ од истакнутих уметника. Постоје подаци да су у том погледу са Музејем сарађивали Стева Тодоровић (1868) и Ђорђе Крстић (1881). Дуго времена су у Музеју, уз редовне послове обављани и они везани за заштиту фонда: пример је Анте Мудровчић, који је уз своје редовне послове послужитеља и домаћина зграде, те писара, био и препаратор, цртач и ливац у гипсу, те помагао у припреми и организацији изложби. У то време извршено је и прва стручна заштита културног добра ван Музеја: иконостас манастира Благовештење премештен је у Народни музеј ради излагања 1908. године.
Прва конзерваторско-рестаураторска лабораторија при Народном музеју основана је 1927. године, и у њој је први рестауратор био вајар Ристо Стијовић. Од тада су у овој скромној препараторској радионици и сликарском атељу, стално или повремено, радили и Пашко Вучетић, Светислав Страла, Васа Поморишац и други познати уметници. У Музеју кнеза Павла, након адаптације зграде Новог двора, у сутерену су добијене прве добро организоване конзерваторске лабораторије, а у Музеју је међу петнаест запослених било два препаратора. Са пресељењем Народног музеја у данашњу зграду, створени су услови и за динамичнији развој конзерваторских радионица, које се, након 1966. године, трансформишу у модерно и велико Одељење за конзервацију археолошких предмета и Атеље за рестаурацију уметничких дела, које је дуго времена успешно водио Милорад Медић. У то време постављају се темељи данас обавезне свеобухватне заштите, која је укључивала и оснивање истраживачке лабораторије и мултидисциплинарни приступ конзервацији. Као пионир у многим аспектима музејског рада у Србији, Народни музеј је још 1975. године отворио и прву теренску конзерваторску лабораторију, на Караташу, у оквиру великих археолошких истраживања на Ђердапу.
Данас у Центру за конзервацију постоји више радионица за конзервацију у којима се третирају предмети од неорганских и органских материјала (керамика, стакло, метал, кост, ћилибар, камен) и уметничка дела рађена на дрвету, платну или папиру, уметничку столарију, уметничке рамове и њихову позлату. Народни музеј осим бриге о свом фонду, ради и на културним добрима из других музеја и установа, као и из приватних збирки.
Прочитајте више
