Допису Стојана Новаковића, министра просвете и црквених послова, о употреби „дупликата од којих би се, без икакве штете за задатак музеја, могле начинити колекције српских новаца, које би наставницима српске историје на средњим школама послужило као инструктивни материјал“, следи тактични, стручни и надасве љубазни одговор „чувара“ Народног музеја, Михаила Валтровића, о могућности прављења копија златника и сребрњака од станиола. У тако мало текста, уз све стилске минијатуре и обичаје писања друге половине 19. века, наслућује се сложени низ музеолошких питања и проблема које млада наука у Србији треба да реши. С једне стране, држава жели едукативна учила и сматра да је једноставно да се смањи постојећи инвентар музеја, а с друге стране се налази супротстављени научник – без моћи одлучивања, али са јаким аргументима.
Михаило Валтровић је успео да сачува оформљене збирке и пронађе бољи модел за наставу историје по средњим школама кнежевине. Ситуација подсећа на време у коме тренутно живимо. И тада је била слојевитија од ова два приређена писма. Стојан Новаковић је путовао Европом и бавио се у кратком периоду свог живота управљањем музејске куће, па отуд и потреба (линеарно усвојена) да се у школе уведу конкретне старине ради учења. Истовремено Михаило Валтровић вредно ради на прикупљању и систематизацији музеолошких искустава из разних земаља Европе како би на професионални начин водио послове Музеја.
мр Вера Богосављевић-Петровић
Начин цитирања у литератури: Архив Народног музејa (АНМ) 10/1881 и 15/1881