Керамика од неолита до данас

 

Пројекат Керамика од неолита до данас – технолошки и употребни аспекти, започет 2015. године, наставак је пројекта Етноархеолошка истраживања традиционалних технологија керамике, који се од 2005. до 2014. године одвијао с идејом да се посматрањем и проучавањем технолошких процеса традиционалних начина израде керамике, формирају могући модели керамичке производње у прошлости.

Ово јединствено истраживање у нашој земљи састоји се од два тематска пројекта:

1. Злакуса и Потпеће са околином – мултидисциплинарна истраживања у циљу интегративне заштите и укључивања у културни туризам Златиборског округа је пројекат утемељен на ентоархеолошким истраживањима традиционалне производње на ручном витлу у селу Злакуса код Ужица, последњем центру овог архаичног вида лончарства у Србији. Пројекат је започет у сарадњи са Народним музејом Ужице, Природњачким музејом и Етнографским институтом САНУ. До сада су само етноархеолошка истраживања технологије керамике спровођена у континуитету. Као њихов непосредни резултат, поред бројних публикованих радова у земљи и иностранству, одбрањена је докторска теза „Етноархеолошка истраживања технологије керамике. Студија случаја Злакуса“, на Одељењу за археологију Филозофског факултета Универзитета у Београду, 2016 (http://nardus.mpn.gov.rs/handle/123456789/6550), злакуско лончарство је уписано у Национални регистар нематеријалног културног наслеђа Србије (2012), заштићено је као име порекла код Завода за интелектуалну својину Републике Србије (2019), а кандидат је и за упис у Унескову листу нематеријалног културног наслеђа човечанства (2020) https://ich.unesco.org/en/files-2020-under-process-01053. У току је израда елабората за формирање Екомузеја Злакуса-Потпеће, првог те врсте у Србији.

 

2.  Црепуља од неолита до данас на простору југоисточне Европе је међународни пројекат започет 2009. у сарадњи са Музејем Македоније у Скопљу. Карактеристичне посуде за печење хлеба на огњишту – црепуље, јављају се већ у неолиту, да би у руралним срединама Балканског полуострва биле интензивно коришћене до пре неколико деценија. Такозване „женске црепуље“, које су до средине 20. века биле шороко заступљене на простору источног и централног Балкана, данас су готово у потпуности ван употребе, а већ деценијама се не производе на овом простору. Ипак, још увек се могу пронаћи жене које су се и израдом и свакодневном употребом црепуља некада бавиле. Та чињеница указала је на потребу да се забележе и стручно истраже ови архаични процеси јер је у питању редак и ванредно значајан облик нематеријалног културног наслеђа који изумире, а који може пружити јединствене податке о технологији керамике кроз етноархеолошка истраживања, која су до сада територијално била ограничена на села Старе планине.

За разлику од претходно поменутих, у Србији се још увек производе црепуље које израђују мушкарци, и то још само у селу Рујиште код Ражња. Године 2019. започет је пројекат Израда црепуља у Рујишту код Ражња, у сарадњи са Туристичком организацијом општине Ражањ. Као резултат ових истраживања ражањско црепуљарство је уписано у Национални регистар нематеријалног културног наслеђа Србије, а у припреми је и посебна публикација на ову тему.

 

Један од резултата овог пројекта јесте и Међународна конференција Традиционално грнчарство – поглед из етноархеолошког угла. Научна истраживања и заштита нематеријалног наслеђа која је, у сарадњу са Универзитетом у Кадизу (Шпанија), одржана 2011. године у Народном музеју у Београду. Конференцију је пратила изложба и одговарајућа публикација: http://narodnimuzej.rs/conference2011/

Аутор и руководилац пројекта је др Биљана Ђорђевић, музејски саветник (b.djordjevic@narodnimuzej.rs).

Прочитајте више