Beogradska mumija

 

Filantrop i mecena Hadži Pavle Riđički, plemić od Skribešća (1805–1893), tokom putovanja po Egiptu, kupio je u Luksoru, „iz rodoljubive namere” mumiju „ne za sebe, nego za srpski narod”.

 

 

 

 

 

 

 

 

Poklonio ju je Narodnom muzeju u Beogradu juna 1888. godine. Ovaj nesvakidašnji i redak poklon nakratko je, krajem juna i početkom avgusta iste godine, po prvi put bio izložen u Narodnom muzeju, tada smeštenom u Kapetan Mišinom zdanju. Prateći brojne selidbe nacionalnog muzeja, mumija je bila deo njegovih stalnih postavki sve do ranih 1960-ih, kada, zbog promenjenog koncepta izlaganja, biva povučena u depo. Narodni muzej je mumiju, radi proučavanja i za potrebe nastave, dao na dugoročnu pozajmicu Filozofskom fakultetu, gde se od 1992. godine nalazi u Arheološkoj zbirci.
Mumiju je bilo moguće zbilja videti samo od 1893. do početka Prvog svetskog rata 1914. godine kada se Narodni muzej nalazio u privatnim kućama Miše Anastasijevića i braće Veličković, na mestu današnjeg Filološkog fakulteta. Bila je izlagana u staklenoj vitrini, položena u donji deo kovčega, u prostoriji nazvanoj „Sala mumije“.

 

 

 

 

 

 

 

Mogućnost da se javnosti ponovo predstavi ovo dragoceno i retko civilizacijsko nasleđe, veoma osetljiv i delikatan materijal koji zahteva posebne i stabilne uslove, stvorena je zahvaljujući razumevanju Gradske uprave grada Beograda. Specijalna vitrina u kojoj se Beogradska mumija od 2012. čuva i izlaže u odgovarajućim uslovima nabavljena je sredstvima Sekretarijata za privredu grada Beograda.
Sveobuhvatno multidisciplinarno naučno proučavanje mumije, kovčega i pripadajućih nalaza, pružilo je mnoštvo dragocenih informacija i dalo izuzetne i neočekivane rezultate. Mumifikovani ljudski ostaci, tretirani u skladu sa staroegipatskom pogrebnom praksom pripadaju Nesminu, svešteniku iz Ahmima.
Detaljna antropološka ispitivanja, dopunjena su bakteriološkim, entomološkim i DNK analizama. Rekonstruisani su delovi kartonaže (slojevi tkanine grundirane tutkalom i gipsom), otkriveni su novi prilozi uz mumiju – amuleti od zlata, lapis lazulija i fajansa, kao i ogrlica od fajansnih perli.

Amuleti i ogrlica od fajansa

 

 

 

 

 

 

Među najvažnije priloge spada svitak papirusa, tzv. Knjiga mrtvih, fascinantno otkriće unutar ovoja mumije, približno ispod leve mišice pokojnika, blizu srca.

 

 

 

 

 

Urađeno je radiološko ispitivanje rendgenom i skenerom, kao i 3D rekonstrukcija izgleda lica. Izvršene su analize drveta kovčega, ovoja od tekstila i smolaste materije i ispitivanje pigmenata kojima je oslikana kartonaža. Iščitani su i identifikovani hijeroglifski natpisi na kovčegu. Ovim preciznim i neinvanzivnim istraživanjima, koja je predvodio dr Branislav Anđelković, utvrđeno je, između ostalog, preliminarno zdravstveno stanje mumije. Konstatovana mu je post-osteomijelitična reparacija desne lišnjače, dok su na kičmi prisutni znaci spondiloze i skolioze, mada tokom života nije bio izlagan većim fizičkim naporima. Prvi gornji desni kutnjak izvađen mu je za života. DNK analizom ustanovljeno je da se aleli Beogradske mumije ne razlikuju od najučestalijih alela sadašnje ljudske populacije, sa izuzetkom FES (FPS) gena koji je sastavni deo procesa stvaranja krvnih loza.
Svi ovi podaci, zajedno sa definisanom tehnikom mumifikovanja, omogućili su datovanje u Ptolomejski period, negde oko 300. godine p. n. e.
Pokojnik je muškog pola, star u trenutku smrti oko 50 godina, visine oko 165 cm. Ruke su mu prekrštene na grudima, desna preko leve, a nokti na rukama i nogama su pozlaćeni.

 

 

 

 

 

 

Oči su zamenjene veštačkim nemetalnim umecima. Srce, središte uma po egipatskim verovanjima, ostalo je u telu, dok su pluća izvađena.
Mumifikovano telo umotano je u brojne slojeve lanenih ovoja, čija je završna površina potom premazana smolastom materijom. Na otvrdlom smolastom sloju vidljivi su tragovi mrežastog pokrova od fajansnih perli, kao i sporadični otisci prstiju drevnih balsamera.
Od amuleta su otkriveni: jedan veći i devet manjih džed-stubova od fajansa, dva amuleta od fajansa sa predstavom trijade iz Ozirisovog kruga božanstava (Neftis – Horus – Izida), udžat-oko od poludragog kamena lapis lazulija, boginja Maat i amulet srca od zlatnog lima, kao i ogrlica od naizmenično nanizanih loptastih i duguljastih fajansnih perli.
Elementi kartonaže koji su stajali preko mumije sačuvani su u fragmentima: ukrasni cvetni ovratnik sa naslikanom glavom sokola na krajevima, kao i prikazi boginja Izide i Neftis u žalidbenom položaju, boginje Nut i manjih božanstava Duamutefa i Imsetija.
Drveni kovčeg, dimenzija 182,5x52x42 cm, u kojem se nalazi mumija antropoidnog je oblika, s podnožnim postoljem koje je nekada bilo ispisano hijeroglifima. Vertikalni hijeroglifski natpisi nalaze se i na samom poklopcu.

 

 

 

 

 

 

 

 

Kovčeg nesumnjivo potiče sa nekropole u Ahmimu, nekih 200 km nizvodno od Luksora, na kojoj je 1885. pronađena i stela čiji je vlasnik identifikovan kao sveštenik po imenu Nesmin (Onaj-koji-pripada-[bogu]-Minu), od oca ed-Hora i majke Čai-Hathor-Imu, dede Un-nefera i pradede ed-Hora. Svi muški članovi porodice bili su sveštenici u hramu boga plodnosti Mina, dok je Nesminova majka bila sviračica sistuma u tom istom hramu. Stela se danas nalazi u Egipatskom muzeju u Kairu.
Poklopac i dno kovčega oblikovani su od po jednog velikog komada tamariksovog drveta (Tamarix aphylla), čestog u Egiptu. Dodatni manji uklopni drveni delovi, njih 52, pričvršćeni su za kovčeg pomoću tutkala i tiplova. I poklopac i dno kovčega imaju stepenasto obrađene ivice, kako bi se uklopili jedan u drugi. Površina poklopca ogrubena je sitnim urezima radi boljeg prijanjanja tankog platna i gipsane štukature. Kovčeg je potom polihromno oslikan plavom, zelenom, žutom, crvenom, crnom i belom bojom. Pojedini delovi su imali i pozlatu. Danas je boja sačuvana samo u tragovima. Na podbratku je uočena pravougaona rupa za umetanje tzv. lažne brade koja nije sačuvana.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Obrve i oči su bile načinjene od umetnute staklene paste. Osim plavo obojene perike, pozlaćenog lica, natpisa i polihromnih predstava (razaznaju se ukrasni ovratnik na grudima s krajevima u vidu sokolovih glava, Nut raširenih krila na stomačnom delu i dva simetrično postavljena Anubisa koji leže na svetilištu u obliku pilona na nožnom delu, ostatak kovčega je crne boje. Unutrašnjost kovčega, sa primetnim tragovima obrade dletom, nije oslikana. Suptilan izraz i blagi, gotovo „davinčijevski“, osmeh Nesminovog lica ukazuju podjednako na odličnu zanatsku veštinu i visoko umetničko postignuće majstora. Na grudnom delu, na dva mesta su vidljivi otisci u crvenom vosku pečatnog prstena s grbom porodice Riđički.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Na sredini donjeg dela poklopca, vertikalno teče dvostubačni hijeroglifski natpis, poznat kao 191. poglavlje Knjige mrtvih: „Poglavlje o donošenju duše u telo”. Ovaj izuzetno redak citat, zabeležen na još svega dvadesetak poznatih primera, pored ostalog kaže: „O, vi što odnosite dušu; O, vi što razdvajate seni; O, svi vi bogovi što vladate nad živima, dođite, i donesite Nesminu dušu njegovu.”
Ko je bio Pavle Riđički?

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Pavle Riđički, od Skribešća (1805 – 1893)
advokat, filantrop, dobrotvor, putnik na kraj sveta
Hadži Pavle plemeniti Riđički Skribešćanski rođen je 1805. godine u Mokrinu, kuda su u doba Marije Terezije iz Sente došli njegovi preci. Otac Simeon, žitarski trgovac, deda Teodor, sveštenik i pradeda Lazar, pripadali su uglednoj familiji koja je iznedrila više sveštenika, advokata i oficira.
Zemljoposednik sa plemićkom titulom i visokim obrazovanjem, bio je veoma aktivan učesnik u kulturnom životu Srba u Pešti. Upisuje se za člana Matice srpske 1837. godine kao „Pavel Riđičkij ot Skribešća, zakleti advokat, Dominiuma marienfeldskog punomoćnik, S. Čanadske međe prisadatelj“. Pavle i njegova žena Jelena pomažu školovanje Kornelija Stankovića (1831–1865), prvog srpskog kompozitora, dirigenta i pijaniste, koji je rano ostao bez roditelja. Uz njihovu pomoć 1850. Kornelije odlazi na studije u Beč. „Plemeniti gospodin Pavle Riđički samo iz prijateljstva prema ocu mome primio se mene još u ranoj mladosti, te ako sam sebi u svetu ostavljen, mogao sam učiti se veštini u ono doba, kad u nas veština muzike vrlo je malo vredela.“
Kao strasni putešestvenik, koji je „bio večito na putu“, Riđički je pohodio „još u pređašnje doba veće evropske varoši, u težnji, da upozna svet u višoj kulturnoj obrazovanosti, nego što se u nas nalazi“. Seriju svojih najdaljih putovanja, koja su trajala od 1885. do 1888. godine, Riđički je preduzeo u poodmaklom životnom dobu, od svoje 81. do 83. godine, „kad se već ljudi obično sa prekrštenim rukama mole Bogu […] da lakše putuju na drugi svet“. Od 1885. do 1887. putovao je po Evropi, a od januara do aprila 1888. godine po Egiptu, Donjoj Nubiji, Palestini, Libanu i Siriji. Za njegova „Pisma sa daleka puta“ Jakov Ignjatović kaže da su autora uvela „u red srpskih književnika i to kao putopisca […] kao prvog“, koji je „brao cvet po cvet, i predao ga rodu svom, srpskoj književnosti, koja sebi za to uzdarje čestitati može“.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

U Luksoru je Riđički 1888. godine kupio, kako se navodi u darodavnom pismu, „iz rodoljubive namere poneo iz daleke zemlje […] ne za sebe, nego za srpski narod,“ pravu egipatsku mumiju u originalnom kovčegu koju je jula iste godine poklonio Narodnom muzeju u Beogradu.
Umro je u „Varoši Gerc /Gorica/“ (danas u Italiji) 4. novembra 1893, u svojoj 89. godini i „po naredbi više političke vlasti“ prenesen u Mokrin, gde je 10. marta 1894. sahranjen.
Nosilac je austrijskog ordena Gvozdene krune i srpskog Takovskog krsta.
Ilustrovano portretom Riđičkog i pismom kojim muzeju poklanja mumiju.

Pročitajte više