„ВРЕДНЕ РУЧИЦЕ“ УРОША ПРЕДИЋА – СВАКА СЛИКА ИМА СВОЈУ ПРИЧУ

 

 

„Моја биографија би се могла исписати у неколико врста, јер моји су дани текли обичним током живота обичних људи, …“,. Ово су речи којима је далеке 1921. године наш велики сликар Урош Предић (1857 – 1953) започео своју аутобиографију. Урош Предић није водио тако динамичан и узбудљив живот какав је водио његов исписник Паја Јовановић (1859 – 1957), али је зато  читав свој дуговечан живот посветио уметности и одговорном, савесном раду, те је свој рад кратко објаснио следећим речима:  „главна карактеристика мојих радова савесност“. Није савесност била одлика по којој је Урош Предић био познат. Као дете из свештеничке породице, био је високоморалан, а како се од малена интересовао за књиге и писану реч, био је и врло образован и уман човек. Ипак, крхко дечаково здравље и познанство Предићевог оца са великим банатским сликарем 19. века Константином Данилом, пресудно је утицало на избор животног опредељења будућег великог сликара. На питање оца, шта ће да ради када му у старости изневери око и задрхти рука, Урош Предић је кратко одговорио: „Ништа!Онда не марим да живим“. На срећу, богиња Парка Антропос му је подарила дуг живот испуњен савесним радом, те ће у дубокој старости мирне савести рећи: „Радио сам доста и увек савесно и имам сатисфакцију да сам извршио своју дужност“.

Урош Предић није био одан само уметности и сликарству. Био је привржен и својој породици, оцу, мајци и рођацима, иако своју личну није засновао. Са симпатијама се присећао својих младалачких дана проведених на селу, у родном Орловату, као и код рођака у Томашевцу, када је током топлих, летњих дана  бележио у приручном скицен-блоку свакодневни живот својих Банаћана. Из неких од тих питорескних и духовитих ликовних забелешки настала су данас позната и чувена ремек-дела, попут Веселе браће (Жалосна им мајка), Деце под дудом, Мали филозоф и др . Уметникове очи су умеле да фиксирају сваки детаљ, који су понекад у сликању били од пресудног значаја. Нарочито су његове дубоко мисаоне очи умеле да примете сваки дечји покрет, израз лица, расположење, потребе и схватања малишана, без обзира да ли они одрастају на селу, или у граду. Није случајно слика Надурена девојчица Уроша Предића добила 1879. престижну Гундлову награду бечке ликовне Академије за најбољи студентски рад у уљу. Од тада низали су се прави сликарски „бисери“ дечјих портрета, студија и композиција из свакодневног живота, у којима је Предић унео не само емоције, него и мисаоност, шаљући тиме јасну поруку да животи тих малених бића завређују пуну пажњу и поштовање одраслих.

Током осамдесетих година 19. века,  када је по повратку из Беча живео у породичној кући у Орловату, Урош Предић је свакодневно присуствовао дечјим враголијама и несташлуцима. У једном даху је својом оловком бележио њихово весело зимско грудвање и санкање, летње играрије по дворишту и купања у реци, кућне послове и задужења која су добијала од родитеља, док је понекад издвојио једно дете из групе и њему наменио главну улогу у свом ликовном албуму. Неретко су та деца били његови рођаци који су се касније присећали како их је Чика-Урош портетисао, а њихова лица стављао у своје слике. Тек свршивши са радом на својој познатој слици „Весела браћа“, којом је озбиљно „жацнуо“ по манама и опачинама својих банатских земљака, Урош Предић је исте 1887. у свој албум унео једну малу, али мајсторски  изведену студију девојчице која плете чарапу. Та девојчица ће се деценијама потом појавити у познатој књизи Милана Кашанина „Две стотине година српског сликарства“ у издању Државне штампарије у Београду. На ову слику је Кашанина упутио лично аутор, откривши му да је на слици Марија Мица Мокрањац као девојчица. Мица Мокрањац је била удовица нашег најпознатијег музичког композитора Стевана Ст. Мокрањца и у време када се појавила Кашанинова књига, живела је у кући свог сина Момчича-Аге Мокрањца, професора токсикологије на Фармацеутском факултету Београдског универзитета,  у Цвијићевој улици. У истој кући били су и портрети брачног пара Мокрањац које је Предић насликао 1913. године, од којихе је портрет Стевана Мокрањца најпознатији и најбољи Мокрањчев портрет уопште.

Када су једном приликом пријатељи дошли њој у посету са Кашаниновом књигом и том приликом показали репродукцију Предићеве слике на којој девојчица плете чарапу, Мица Мокрањац је као из топа  одговорила да је на слици управо она када је била мала. Како им је умрла мајка, мала Мица је морала свом брату да штрика чарапе. Она је то тако одговорно и вредно радила, да је то приметио „Чикица“ (како је свог стрица Уроша Предића она звала) и одмах насликао дело које је назвао „Вредне ручице“. Годину дана после ове посете, њен „Чикица“ је нажалост био на њеној сахрани. Пре одласка са овог света, Марија Мица Мокрањац завештала је слику „Вредне ручице“ београдском Народном музеју, а завештање је спроведено у дело тек почетком деведесетих година прошлог века, када је ово изузетно ремек-дело српског реалистичког сликарства 19. века добило своје почасно место на сталној поставци у Народном музеју, где га публика може и данас видети.

 

Петар Петровић

 

Прочитајте више