Благо је пронађено

Дечје вршњачко вођење и радионица за малишане по први пут у Народном музеју

У бројним светским  музејима један од кључних изазова данас представља питање како привући, али и задржати нову публику, уз озбиљну „конкуренцију“ у актуелној експлозији дигиталне технологије и информацијске културе. Једну од оригиналних идеја коју данас стидљиво промовише неколико великих музеја је вероватно лако представити: да (барем) деци као посетиоцима кустоси и водичи буду – деца.

Зашто? Вршњачко образовање (енг. peer education) је специфични приступ који не представља више реткост у модерним заједницама. Практична искуства показују да се многи актуелни изазови, везани пре свега за различите животне стилове (исхрана, здравље, систем вредности), далеко успешније и трајније решавају када су они који промовишу идеје – вршњаци.

Дугогодишња позитивна искуства вршњачког приступа у образовању и популаризацији научне културе, модела оригинално развијеног у Истраживачкој станици Петница, инспирисала су ме да креирам експериментални програм вршњачког образовања за најмлађу категорију потенцијалне музејске публике – малишане предшколског узраста из вртића (6–7 година). Наш музеј је, стицајем лоших околности, дуги низ година био у највећој мери практично недоступан за публику. Посебно су трпеле генерације младих, па је данас пред нама важан задатак да се формира читав низ креативних програма, усмерених пре свега ка најмлађима. Циљ је да се кроз игру малишани сензибилишу и навикну на музеј, да откривају његове просторе и тајне, да га заволе, упознају стручњаке који у њему раде… Најкраће, да управо ту почну да се осећају као код куће…

У четвртак, 27. септембра ове године одржана је у нашем музеју вршњачка пилот-радионица са називом Игра луда и триста музејских чуда. Водила ју је Мила Старовић из ОШ „Краљ Петар II Карађорђевић“, а њен „помоћник“ је био Лазар Весић из ОШ „Владислав Петковић Дис“ (обоје су ученици 5. разреда).

Учесници, њих 34 (!), били су предшколци из вртића „Фића“ са Врачара, праћени васпитачицама Гоцом и Радом.

Читава радионица је замишљена као комбинација музејског вођења и тематских игара за децу, у оригиналном амбијенту сталне изложбене поставке у атријуму, па и на спратовима музеја. Идеје за игре, њихова правила и структуру је самостално осмислила Мила, а стручну супервизију и савете у вези са избором и бројем предмета, као и њиховим тумачењем, понудио сам ја (уз корисне сугестије од стране пар колега).

Прва игра, названа „Потрага за благом“ подразумевала је поделу малишана у шест тимова (плави, розе, жути, зелени, наранџасти и бели) који су имали задатак да открију скривено „благо“, проналазећи различите „трагове“ који до њега воде. На пример, један тим је најпре требало да нађе коштану свиралу из Лепенског вира, која га је коначно водила на сасвим други крај атријума, где су благо биле – необичне римске оргуље. Оригинални траг другог тима био је Валентинијанов златни медаљон у нумизматичком трезору, који је водио дијагонално, преко читаве сале, ка дословном благу – златном пекторалу из Новог Пазара… Када су сви тимови коначно открили своја блага, вође тимова су пленарно представљали шта је према њиховом разумевању све оно што су откривали. (Иначе, ово последње је изгледало као у „Кефалици“, или у антологијском издању „Оловка пише срцем“!) Како су све игре кобајаги биле такмичарског карактера, победник је био онај тим који је имао најзабавнија објашњења…

Пошто се завршила прва игра, Мила и Лаза су малишане повели у стручно вођење. Претходно су одабрали пет важних тачака – археолошких предмета, поред којих су деци причали кратке, али важне приче о прошлости и људима, на начин како су ОНИ то разумели и шта је ЊИМА ту било важно: о Хајделбершком човеку, о фигуринама из Винче, о Дупљајским колицима, о Атени Партенос и о репрезентативном подном мозаику са Космаја.

Други део радионице догађао се на спрату изнад, у свету – средњег века. Овде је читава идеја била обрнута: најпре је у серији сала организовано стручно вођење (шест тачака, тј. археолошких пунктова и предмета били су натпис из Темнића, тврђава Рас и Немања, Растко и Стефан Првовенчани и манастири, тањир и прстен цара Душана, Ново брдо и црква у време Отоманске империје). Сваки тим је био у прилици да слуша и види ексклузивно само „своју“ причу.

Можда и најзабавнији део радионице била је припрема и одигравање малих представа, које су осмишљавала и изводила сама деца. Теме су биле управо оно што су у галеријама средњег века видели и чули: о најранијој ћириличној писмености у Србији, о оснивању и успону српске државе, династији Немањића, моћи владара и процвату економије, али и о љубави Уроша и Јелене Анжујске и борби Краљевића Марка и хајдука за слободу.

У импровизованом простору за радионичарске програме, близу сала са средњевековном археологијом и културом, предшколци су уз „слатку“ паузу (чак су и кексићи били пригодни, са утиснутим мотивима фигура из Народног музеја) припремали своје „представе“.

Наравно, само извођење сцена у блоку „Будимо принчеви, будимо принцезе“ је било веома забавно, а деца су се силно изиграла, а понешто и заиста научила. Сцена свађе између браће Вукана и Стефана и помирење преко Саве приликом крунисања за краља у Жичи, као и Урош који носи јорговане Јелени, биле су најуспешније сцене.

На крају радионице, малишани из вртића „Фића“ су се вратили на Врачар, врло задовољни и забављени. Данима су препричавали догодовштине са радионице у музеју, а многи презадовољни родитељи упорно питају када ће моћи да се овакав програм понови и за њихову децу.

Заиста, када? Надамо се – ускоро…

Андреј Старовић

археолог

Народни музеј у Београду

Прочитајте више