Црвенокоса богиња нови изложбени експонат у Народном музеју

Видео анимација 3Д приказа Црвенокосе
(3Д скенирање и дигитална обрада: © 2020 Ненад Јончић 2020, © 2020 Народни музеј у Београду)

 

Рад стручњака у великим и комплексним музејима, какав је и Народни музеј у Београду, подразумава свакодневно сусретање са многим важним, ретким и интригантним предметима. Они чине менталну збирку културног идентитета простора у којем живимо. Изузетни и драгоцени тренуци у нашем раду су они када постанемо духовно и садржајно богатији за својеврсно ремек-дело. Стална изложбена поставка Народног музеја у Београду од краја новембра 2019. године је богатија за један важан и изванредан праисторијски предмет. У питању је Црвенокоса богиња, ранонеолитска монументална фигурина од печене глине. Овај археолошки налаз је откривен пре три деценије на налазишту познатом као Доња Брањевина, код Оџака у јужној Бачкој. Откуда он у нашој кући?

Још шездесетих година прошлог века (тачније, у рано лето 1965. године), догодила се велика поплава Дунава. Река је толико нарасла у току само неколико дана, да је постојала велика опасност да потопи највећи део Бачке. Хитно је организована одбрана од поплаве, нарочито у делу тока између Сомбора и Бачке Паланке. У равници покрај села Дероње, поред већ постојећег земљаног насипа, требало је хитно изградити и нови, резервни. Тада је, сасвим случајно, током земљаних радова откривена и прикупљена велика количина праисторијске грнчарије, хиљадама година затрпане на месту где је некада било село. Исте године започела су археолошка ископавања, која су са прекидима трајала све до пред крај 20. века. Сергеј Кармански, локални археолог-аматер и велики ентузијаста, упорно је из године у годину анимирао младе истраживаче и одржавао интерес за проучавањем Доње Брањевине. Током година је истражио читав један блок од преко 800 м2 овог насеља из прве половине VI миленијума пре нове ере. Поред њега, а у последњим сезонама заједно са новооснованом Музејском јединицом у Оџацима, ту су истраживали Завод за заштиту споменика културе Војводине, Градски музеј Сомбор и некадашњи Војвођански музеј, данас Музеј Војводине.

На овом простору, који лежи уз древну леву обалу рукавца, тј. меандра Дунава, откривен је читав низ очуваних трагова земуница и колиба, јама, радних простора и гробова сахрањиваних становника праисторијске Брањевине. Десетине хиљада уломака карактеристичне неолитске грнчарије, алата, ловног оружја и других предмета од тврдих стена, рожнаца, кости и рога, уз још већи број налаза остатака хране (животињске кости, шкољке и пужеви, зрна житарица) чини огромну колекцију која се брижљиво чува у Музејској јединици у Оџацима, данас у саставу Народне библиотеке „Бранко Радичевић“.

Уз већ наведене музејске предмете, посебну пажњу истраживача, још од првих извештаја Карманског, привлачила је препознатљива група налаза. У питању су предмети који нису, како то археолози често наводе, свакодневни и употребни. Ради се о људским и животињским представама моделованим у глини, понекад у кости и камену. Ове малене фигуре, каквих је на Доњој Брањевини откривено двадесетак, заиста су упечатљива сведочанства о личном и колективном идентитету раних земљорадника овог дела Европе.

Много речи, написаних и изговорених, утрошено је у покушајима да се објасни појава, улога и намена неолитских фигурина, па и оних са Доње Брањевине. И данас је широко распрострањено мишљење да је у праисторијској религији неолита постојао општеприхваћен култ тзв. Велике Мајке Земље, божанства које је у иконографском смислу било представљано женском фигуром, скоро по правилу са (пре)наглашеним атрибутима који упућују на плодност. Ова основна идеја имала је, наизглед, врло логичну потпору у археолошким открићима. Пронађено је на десетине хиљада глинених фигурина на многобројним насељима и другим неолитским локалитетима северне Африке, Азије и Европе. Било је у 20. веку аутора који су, попут Марије Гимбутас, своје каријере посветили проучавању, систематизацији и тумачењу, али и промоцији баш оваквих идеја. Тако је и 1989. године,  фигурина монументалних пропорција откривена на Доњој Брањевини врло брзо добила име – Црвенокоса богиња.

 

Место открића Црвенокосе богиње на локалитету Доња Брањевина, Оџаци (југозападна Бачка),
у сезони археолошких ископавања из 1989. године
(фото: Biagi, P. (ed.) 2005, © 2005 Мuseo Civico di storia Naturale, Trieste)

Традиција „крштавања“ ове класе предмета у српској археолошкој пракси није новост: више од века у Народном музеју у Београду се чувају Дупљајска колица и Кличевачки идол; са ископавања Милоја Васића, првог истраживача Винче,  потичу Lady of Vinča и Видовданка, а Драгослав Срејовић је посебно био инспиративан са каменим скулптурама Лепенског вира, дајући им поетска имена Данубиус, Прародитељка, Адам…

Фигурина из Бачке је откривена у простору једне отпадне јаме (!) изломљена, али са већином делова који су јој припадали, тако да је реконструкција била могућа. Након првог прегледа, уочена је јединствена карактеристика  која ју је красила: њена дуга, равна коса била је обојена у црвено. Код истраживача, али и код узбуђене јавности, није било ни трунке дилеме: откривена је представа праисторијске богиње!

А онда… овај изузетни предмет, који несумњиво има високе естетске квалитете, а неспорно представља и „магнет“ за посматрача, завршио је у сефу локалне банке у Оџацима. Чињеница је да раних деведесетих година прошлог века није било објективних услова да се безбедно чува и излаже у оквиру збирке и малог галеријског простора у Оџацима, па је оптимално, привремено решење, како се тада мислило, био банкарски сеф. Међутим, то привремено стање је потрајало безмало тридесет година! Коначно, захваљујући иницијативи директорке Народне библиотеке „Бранко Радичевић“ из Оџака, Биљане Златковић и археолога Музејске збирке Оџаци, Ненада Јончића, започети су међуинституционални договори о могућности да Црвенокоса богиња привремено на чување и излагање буде поверена Народном музеју у Београду. Само годину дана пре тога, Народни музеј је, након скоро 15 година повучене сталне изложбене поставке због темељне физичке реконструкције зграде на Тргу Републике, поново отворен за публику.

 

Свечана примопредаја и потписивање уговора о дугорочној позајмици Црвенокосе 29. новембра 2019. године:
мр Бојана Борић Брешковић, в.д. директора Народног музеја и Биљана Златковић, директорка Народне библиотеке „Бранко Радичевић“ из Оџака
(фото: Владимир Вукадиновић, © 2019 Народни музеј у Београду)

За веома кратко време од иницијалног договора, организована је и свечаност током које је јавности представљена ова фигура, као изванредна новина у музејској поставци. За ову прилику, Црвенокоса богиња је била ексклузивно изложена  у Атријуму Народног музеја током наредних осам дана. Наравно, привукла је огромну пажњу, како стручне јавности, тако и најшире публике, понајпре младих! Данас је у току осмишљавање и израда, тј. прерада велике витрине сталне поставке у којој је представљена уметност неолита, а у којој ће на посебном месту и са посебном пажњом бити изложена ова, данас већ иконична представа раног неолита југоисточне Европе.

Свечана јавна промоција Црвенокосе у атријуму Народног музеја 29. новембра 2019. године: Ненад Јончић, археолог, кустос Музејске јединице из Оџака и Андреј Старовић, кустос
Народног музеја, откривају посебно дизајнирану витрину са изложеном праисторијском фигурином
(фото: Владимир Вукадиновић, © 2019 Народни музеј у Београду)

А шта је то тако посебно код ове фигуре? Моделована је од врло пречишћене глине, браонокер боје након печења. У потпуности се уклапа у занатско-уметничку матрицу карактеристичну за рани неолит широког простора Балкана, Паноније и скоро читаве југоисточне Европе. На први поглед „канон“ је уочљив: представљена је стојећа фигура наге младе, зреле жене. Руке су јој благо лучно савијене у лактовима, а дланови положени на пубични троугао, који је јасно и недвосмислено наглашен урезаним линијама.

Фигурина снимљена спреда, на промоцији у Народном музеју
(фото: Владимир Вукадиновић, © 2019 Народни музеј у Београду)

Два „маркера“ која ову фигуру чине тако експресивном и индивидуално другачијом, јесу необично изражени глутеји (задњица) и дугачка равна коса са пажљиво представљеном фризуром, обојена у црвено. То је оно што већини посматрача одмах  пада у очи. Међутим, рекао бих да је нешто друго баш оно што је пресудно у несвакидашњем доживљају ове фигуре. То је статура, тј. став њеног тела. Тек пажљивим гледањем из бочне перспективе, види се да је читав горњи део значајно нагнут напред,  као да је испршена, истакнутих груди, практично у „дијалогу“ са посматрачем. Посматрана спреда, она је витка, без стомака, али јаких бокова.

 

Изглед Црвенокосе: а) поглед отпозади; б) поглед са десног бока
(фото: а) © 2020 Ненад Јончић; б) Вељко Илић, © 2020 Народни музеј у Београду)

         Посебна енигма јесте њено лице. Крајње пажљиво уоквирено фризуром,  као убрађено марамом,  то лице одаје снажни утисак маске. На њему су сумарно урезане равне кратке линије (очи), а пластично из глинене масе извучен је истурени нос. Још један, наглашено индивидуалан детаљ је снажна брада изнад које уста као да су обрисана! Када се читава фигура погледа  са задње стране, сем енормно великих глутеја у несразмери са сасвим витким леђима и раменима (који заједно чак имплицирају представу фалуса!), потпуно плени пажњу дугачка, уредна коса, представљена правилним паралелним дубоким урезима. Неолитском уметнику или уметници успело је да сасвим реалистично ове линије скрене у страну у зони рамена, чиме је вешто, у само неколико једноставних потеза, постигнут визуелни ефекат волуминозности.

 

 

Детаљи главе, лица и косе Црвенокосе: наглашени нос и брада, лице попут маске и уредна фризура дуге косе
(фото: Вељко Илић, © 2020 Народни музеј у Београду)

         Последњи необични детаљ при „аутопсирању“ Црвенокосе је обликовање њених ногу: лева је знатно краћа од десне, толико да је приликом изглагања било неопходно да јој се направи  посебно постоље како би уопште могла да стоји! Сумњам да се овде ради о немару уметника при стварању…

Очигледно је да је у овој монументалној представи, на самом крају израде коса била обојена у црвено. У будућности нас очекује веома интересантно истраживање које ће дати одговор на питања о (био)хемијском саставу смеше чијим наношењем је ова фигура постала црвенокоса.

Црвена боја на коси фигурине: а) фризура снимљена с леђа; б) детаљ увеличане зоне косе са видљивим
траговима црвене боје
(фото: Вељко Илић, © 2020 Народни музеј у Београду)

         Коначно, да покушам да врло конкретно одговорим на питање које сам себи поставио, размишљајући током писања овог текста: шта је то тако посебно код ове фигурине, данас општепознате као Црвенокоса богиња? Њена величина, монументалност? Свакако да. У време и у заједници у којој је она настала, а то добро знамо на основу археолошких искустава, праве се фигурице од глине, које представљају људска лица и тела. Ово је време преко 80 векова далеко од нас, у коме Балкан и Панонију полако освајају рани земљорадници и сточари. Они поступно изграђују неолитско друштво, а то друштво, кроз својеврсни консензус, обликује и свој социокултурни идентитет. Да би се то десило, било је неопходно да становници тих раних села и салаша имају сагласне одговоре на два крупна питања. Прво: „ко смо МИ“, а друго: „ко су ДРУГИ“. У свим традицијским заједницама одговори на оваква питања се емитују кроз ритуале и причање прича. Искрено верујем да су неолитске фигурине заправо биле медији за причање прича. Или, да се изразим савременим речником који је близак младима: оне су биле попут веб-портала, са мноштвом „информација“, али и са поузданим главним током порука, које одржавају идеју повезаности у заједницу која дели исте вредности, потребе и знања. Мноштво ранонеолитских фигурина је генерално типског изгледа, налик су једна другој. На самој Доњој Брањевини, откривене антропоморфне (налик на људе) фигурице деле неколико врло сличних карактеристика: малене су (само 5–7 цм високе), стубасте, јајолике главе са потпуно сведеним детаљима: очи, нос, коса са фризуром и понегде обрве…

Део колекције антропоморфних неолитских фигурина откривених на Доњој Брањевини од 1965. до 1996. године
(фото: © 2019 Ненад Јончић)

Вероватно су ово били основни иконографски елементи довољни и потребни за „причање прича“ – попут савременог доживљаја симбола крста у хришћанској цивилизацији иза којег стоји читава сложена порука о жртви, страдању, љубави и поштењу. Да ли су ове праисторијске фигурице могле да шаљу поруке и имају религијски садржај, поготово онакав какав је задуго међу истраживачима конструисан – „Мајка Земља“, „Велика Мајка богова“, древна Геа, прототип за много касније античко грчко божанство земље? Не знам. Могуће. Заправо, мислим да је могуће да је садржај тих неолитских „прича“ повезан са идејом о земљи као извору живота, рађања, обнављања… Али, да ли је у питању директна иконографска представа божанст(а)ва? Ово је већ друго питање. Једна чињеница се свакако не уклапа у овакву могућу интерпретацију: огромна већина неолитских фигурина, то добро знају археолози, откривена је врло оштећена, често изломљена, одбачена, у отпадним јамама (тако је било и са Црвенокосом). Дакле, НЕ брижљиво чувана, НЕ у светилиштима или просторима који се могу препознати као својеврсни олтари. Да ли би ово значило да су у религијским и/или магијским ритуалима фигурине представљале „потрошну робу“? Можда.

Фигурина Црвенокоса богиња јесте изузетна. Најпре, она је пет до шест пута већа од других пронађених. Ипак, постоји једна слична керамичка фигура из тог времена и контекста, откривена на локалитету Ендред, у долини речице Кереш у Мађарској. Она чак и по свом изгледу, са издуженим горњим делом тела и наглашено великим боковима и глутејима, подсећа на нашу фигурину.

Фигурина са локалитета Ендред (Endröd) 39, Мађарска
(фото: Biagi, P. (ed.) 2014, © 2014 Мuseo Friulano di storia Naturale, Udine)

         Али, оно што Црвенокосу потпуно издваја од свих фигуралних представа о којима сам овде писао, јесте то да она носи сасвим лични „печат“ уметника (или уметнице), на начин да помишљам да је у питању – ПОРТРЕТ неке (данас) безимене младе жене од пре осам хиљада година! Сви детаљи које сам већ навео: став тела, црвена дуга коса са пажљиво обликованом фризуром, лице као маска, али уз индивидуалну црту при обликовању детаља браде, па и ногу… све ово појачава експресивност код посматрача, макар и на интуитивном плану. Једноставно, практично никога не оставља равнодушним, попут чувеног ремек-дела, Да Винчијеве Мона Лизе, о чијем „неухватљивом“ осмејку и дан-данас многи расправљају! Дакле, искрено верујем да се овде не ради о богињи, чак и да је идеја о намени ове фигуре била таква. Десило се заправо нешто много важније, у глину је преточен интригантни лик реалне младе жене, у дијалогу са посматрачима. Према томе: збогом богињо, добродошла Црвенокоса!

А да ли Црвенокоса и данас „прича причу“? Ако је одговор да, каква је она? То ћете проценити ви, наша публика.

Андреј Старовић
кустос Збирке за старији неолит